Silvia M.S.

Autorka Aleksandra Đ.

Svaka generacija treba da otkrije svoj paket radosti!

Silvia M. S. rođena je 1947. godine u Buenos Airesu u Argentini. Njeni roditelji su tokom španskog građanskog rata izbegli iz Katalonije. Njen otac, Francisco Monro, bio je entomolog i njegova kolekcija insekata je sada zarobljena u muzeju Smithsonian u Vašingtonu, SAD. Iako je njen otac umro neposredno pre njenog 3. rođendana, Silviju slike podsećaju na vreme kada je išla sa ocem u lov na slepe miševe u Argentini. Kaže da bi, da je ostala u Argentini, studirala prirodne nauke poput svog oca. Njena majka Maria bila je biolog i Silvia je detinjstvo provela živeći sa majkom u argentinskoj provinciji Tucuman. Njena majka je u studentskom domu u Parizu upoznala muškarca Slobodana koji je Silviju odgajio kao sopstvenu ćerku. Venčali su se u Argentini, a zatim je majka Silviju poslala sasvim samu u Jugoslaviju. Majka ju je 1961. godine kada poslala u Beograd da živi sa očuhom Slobodanom i njegovom porodicom. Silvia je imala 12 godina. Majka im se pridružila tri godine kasnije. Silvia se seća putovanja jer je imala list na kojem je pisalo da ne govori nijedan drugi jezik osim španskog. Na beogradski aerodrom stigla je tri dana pre nego što je zvanično otvoren Prvi samit pokreta nesvrstanih. Silvia kaže: "Otvorila sam aerodrom!" Kada je došla u Beograd, krenula je u osnovnu školu pod nazivom „Đuro Salaj“ po imenu komuniste. Ta osnovna škola delila je prostor sa školom nazvanom po svecu. Silvia kaže da je to bilo moguće u komunističko vreme, sada se škola zove samo po svecima. Njena majka je 1964. godine došla u Beograd da proučava suncokret i počela je da radi u Institutu za biološke nauke „Siniša Stanković“. U to vreme, dok je živela sa ocem Slobodanom, Silvia je verovala da svako dete deli njenu sudbinu. U Beogradu je videla TV emisije prvi put u životu. Njen očuh je umro u oktobru 2019. u 96. godini, a majka 2011. godine. Silvia ima brata Aleksandra koji sada sa porodicom živi u Barseloni i radi kao lekar pulmolog. Njen brat Saša, što mu je nadimak, je Silvijin najbolji prijatelj.

Silvija je supruga Gradimira upoznala kada je ona bila u srednjoj školi, a on na fakultetu. Medeni mesec su imali u Argentini. Tamo je još bilo vreme režima diktature. Na tom putovanju uspela je da se sretne sa prijateljem iz detinjstva, Marijanom, čija je porodica takođe izbegla tokom španskog građanskog rata. Kad su bili deca u Argentini, Silvia je mislila da će se, čim napuni 18 godina, udati za Marijana. Međutim, majka ju je poslala u Beograd i promenila tok Silvijine sudbine. Kada je na medenom mesecu srela Marijana na piću, bio je veoma zainteresovan da sazna o socijalističkom samoupravljanju u Jugoslaviji. Dogovorili su se da će on odvesti Silviju i njenog muža u čuvenu diskoteku “Cheops”, ali Marijan se nikada nije pojavio na mestu sastanka. Njen suprug se našalio da ga je sigurno smorila ideologijom. Kasnije su saznali da ga je režim kidnapovao i ubio. Kaže da bi se i njoj to moglo dogoditi da je majka nije poslala u Jugoslaviju. Sa suprugom Gradimirom Silvia ima sina Vuka i ćerku Sandru. Oboje sada žive u Argentini.

Po završetku srednje škole Silvia je upisala Filološki fakultet, odsek za francuski jezik i književnost u Beogradu. Kasnije je Fakultet otvorio katedru za španski jezik i hispansku književnost, a ona je diplomirala, a zatim završila magistarske studije i postala magistar španskog jezika i hispanske književnosti.

Čitav život Silvia je radila kao slobodnjak. Ona kaže: „Nikad nisam volela da nosim najlonske čarape. Jedino kada je to trebalo obući bilo je kada idem na roditeljski sastanak kada su moja deca bila u školi“.  Kao slobodni prevodilac, Silvia je radila za jugoslovensku delegaciju u Pokretu nesvrstanih. Nije bilo lako prevoditi tako veliki događaj. Na primer, kada su bili u Pjongjangu u tri sata noću, koleginica je rekla da želi da jede neke kiflice i vrlo brzo lokalno osoblje je došlo sa tanjirom punim kiflica. Silvia je posetila Severnu Koreju, Indoneziju, Tunis, Angolu, itd. Ipak, ona kaže da ne razmišlja previše o svojoj mladosti, jer u mladosti nikada nije razmišljala o starosti. Kaže da, iako je odrastala u to doba, nikada nije bila „dete cveća“ i nikada nije volela muziku Boba Dilana.
Upoređujući položaj starijih osoba u vreme svog detinjstva, Silvia kaže da je tada postojao neki red. U današnje vreme roditelji samo snimaju slike svoje dece, ali niko drugi ne pravi fotografije. Pita se da li će se današnja deca nečega sećati ili će im sve biti na mreži. To je ogromna razlika između roditeljstva sada i tada. „Bili smo sporiji roditelji. Globalno društvo se vrlo brzo menja. Još uvek volim novac u papiru umesto na karticama, fotografije umesto u jpg-u itd. “
Silvia se brinula o svom očuhu Slobodanu sve dok nije umro prošlog oktobra u 96. godini. Uvek ga je gledala kao pravog oca jer ju je zaista odgajao i ona se zapravo ne seća svog biološkog oca koji je umro kada je bila veoma mlada. Umro je i njen suprug Gradimir. Silvia je uvek želela da ima dvoje dece „Ako pogrešim sa jednim, drugo dete može da mi bude podrška.“ Kaže da joj se zaista sviđaju običaji Aboridžina - kada nemaju dovoljno snage da se pobrinu za sebe, jednostavno prestanu da dišu. Kaže da je možda vreme da i ona napravi mesto za nekoga novog.

Ipak, Silvija sebe ne doživljava kao staru osobu jer još uvek može da čita, putuje itd. Kaže da je sve što je želela da uradi uradila odmah, ali da joj se ne sviđa ideja da se reciklira.
Ne oseća se sama. Ima dve mačke, naziva ih Beljakom i Žumancem. Njeni prijatelji ih zovu Kajgana. Gotovo svakodnevno, iako putem Vibera, ona učestvuje u životu svoje ćerke Sandre koja živi u Patagoniji. Takođe, često ćaska sa sinom Vukom koji živi u Buenos Airesu.

Njena penzija, koju je zaradila kao prevodilac, omogućava joj skroman život. Ona i dalje radi kao prevodilac i tumač za španski jezik. Sarkastično primećujući koliki su honorari za prevode, Silvia kaže da se ponekad oseća kao da je ona ta koja će izdavaču ponuditi uplakano rame, umesto da se dogovori o minimalnoj naknadi. Kaže da je radila čitav život i da ne namerava sada da stane. Na srpski je prevela „Hopcsotc“ Hulio Cortasa (Skolice \ Raiuela), „Pukovniku niko ne piše“ („Pukovniku nema ko da piše“) Gabrijela Garcije Markuesa, „Kapetan Pantoja i specijalna Servija“ („Pantelejmon i posetiteljke ”) Mario Vargasa Ljose itd. Ona kaže:„ Još uvek prevodim romane i verovatno ću to činiti dok sam živa!“  Silvia se takođe pripremila za objavljivanje prepiske značajnih srpskih umetnica Olje Ivanjicki i Šejke. Pored svog posla prevodioca i tumača, predstavljena je u „Srpskoj knjizi stilskih žena“ u izdanju Zeppter Books.

Budući da živi pored beogradske pijace Kalenić, odlazak na pijacu za nju je hobi, jer tamo saznaje novosti i tračeve ne samo iz susedstva, već i iz života prodavaca. To je njen glavni izvor informacija bilo koje vrste. Ima televizor, ali ne gleda, na njegovom vrhu raste kiselo drvo. Čita dnevne novine “Politika”, za koje smatra da su i dalje najuglednije novine u zemlji. Ponekad se zabavlja tražeći gramatičke greške u člancima i svemu što čita.
Silvia kaže da je njena motivacija između filozofije zen budizma i njenog horoskopskog znaka Raka. „Volim da napravim neku vrstu zvučne tišine.“

Starci su značajni.  Oni su ti koji bi mogli da prenesu znanje, ali takođe postoje i smetnje. Može se videti da li je neko odrastao u porodici koja voli i to bi trebalo da bude uloga starijih, da pomogne u pružanju okruženja za ljubav mlađima, da ih bezuslovno voli. Stare osobe treba da otvore mlade ljude ka svetu.
Kako se ne oseća kao stara osoba, Silvia kaže da se nikada nije osećala diskriminisano. Ipak, ako neko slučajno prostački komentariše zbog njenih godina, ona psuje na španskom. Obožava voziti bicikl i uživa u komentarima kao što je „Baba vozi reli!“, a ona uz osmeh odgovara „ Pazi, gazim! “.

Silvia kaže da su mladi često nezainteresovani za ono što ona ima da kaže. Otuda ona nema poruku za mlađu generaciju. U svakom slučaju, poruka bi bila stara vest. Ona misli da bi svaka generacija trebala otkriti svoj paket radosti.

Razgovor sa Silvijom, koju sam slučajno srela, bio je toliko inspirativan jer je ona pozitivna osoba. Ona ima Facebook profil, ali o tome nije razgovarala, osim što mi je dozvolila da preuzmem neke od njenih fotografija. Posle intervjua na internetu sam pokušala da pronađem kolekciju entomologija njenih očeva, ali nisam uspela zbog ograničenja na web lokacijama Smithsonian. Međutim, postoje informacije na mreži:
Spisak objavljenih Silvijinih prevoda dostupan je putem veze

Maria Muntanola Cvetković (Silvijina majka) biografija je dostupna putem veze